Šta će se desiti ako se neko usudi da napusti NATO?

Највећа илузија данашњице, када се говори о Северноатлантској алијанси, јесте да је то савез равноправних, где се одлуке доносе консензусом и одакле, ако желиш и када зажелиш, можеш да изађеш. Она се представља као клуб одабраних у који је јако тешко ући, док о изласку нема ни говора. Међутим, шта би се десило када би нека од њених чланица пожелела да изађе? Подсетимо се како је пре 2.500 година настала, развијала се и нестала једна друга војна алијанса, Атински поморски савез, и упоредимо је са НАТО-ом.

Атински поморски савез, познати и као Делски савез, формиран је на острву Делос 477. године пре нове ере. Он је у почетку представљао лигу независних и равноправних грчких градова-држава. Циљ те лиге је био наставак рата против Персијанаца. У ту сврху савезници су се обавезали да обједине флоту и створе савезничку благајну на Делосу, која се пунила према утврђеном разрезу — „форосу“, ради покривања заједничких војних трошкова. Неке сличне циљеве је у свом почетку пропагирао и НАТО. И он је био нека врста одбрамбеног савеза против Варшавског пакта, са више-мање равноправним чланицама.

Као власница највеће и најјаче флоте, Атина је у том савезу одмах преузела руководећи положај. Она је одређивала висину пореза. Благајна савеза је 454. године пре нове ере пренесена „на безбедно место“ у Атину, што је представљало посебан вид прерастања савеза у атинску државу. Таква ситуација доводи до тога да се Атина убрзано развија како на војном, тако и на економском плану. Треба рећи да је економска моћ порасла не захваљујући трговини, већ порезу од савезника, што је омогућило да се створи професионална војска и флота од 300 бродова, а свој новац драхму Атина је наметнула чланицама као основно средство плаћања.

Нешто слично можемо видети и данас у односима САД и НАТО-а. „НАТО се користи као један од начина за приближавање светским економским јаслама, то је начин за опстанак хегемоније САД. Оне одлично знају да је, и према долару и према НАТО-у, принцип исти. Све док држе монопол, долар ће бити јак и из НАТО-а нико неће смети да изађе, јер ако почну бекства од долара и из НАТО-а, то ће сигурно довести до колапса читавог света у којем сада живимо“, сматра руски историчар и политички аналитичар Николај Стариков. Осим новца, Атина је, као и НАТО, извозила демократију, с том разликом што је у то време била робовласничка демократија, а данас је то западна демократија. И тада као и данас у ту сврху се нису бирала средства. Најоданији су савезници они који исповедају исте вредности као ваше, без обзира да ли то одговара њиховим традицијама, моралном кодексу, итд.

У пролеће 449. године Атински поморски савез је у бици код кипарске Саламине до ногу потукао Персијанце. Тиме је нестао разлог за даље постојање те организације. На тој основи избио је низ нових компликација у односима између Атине и њених савезника. Атињани се нису устручавали да примене репресије према савезничким градовима. Након гушења побуна, на пример, на Наксосу, Тасосу, Самосу, Атињани су им поставили захтев да се разоружају и њихово даље чланство у савезу се сводило само на плаћање пореза Атињанима. Међутим, није било говора да они изађу из савеза. А какву судбину би доживеле чланица НАТО-а које би покушале да изађе из Алијансе?

Мислим да би се политичари или партије које би пожелеле да изађу из НАТО-а нашле у великим проблемима, јер Американци који поседују одређене технологије политичких убистава, компромитовања, праћења, обојених револуција мобилисали би сва средства у том циљу. НАТО много подсећа на неку банду за чији улазак се даје динар, а за излазак живот. При томе војни смисао чланства у НАТО је раван нули, јер нико тим земљама не прети — ни Русија, ни Кина, ни Северна Кореја“, сматра Стариков.

Пад Атине почео је након што се у грчком свету појавила сила која је могла да јој парира — Пелопонески савез. Дугогодишњи Пелопонески рат (од 431. до 404. године п. н. е.) исцрпео је последње снаге Атине. Апогеја у односима савезника и Атине је наступила 412-411. године пре нове, након страшног пораза атинске флоте у експедицији на Сицилију. Савезници су схватили да Атина више није неуништива, побунили се и стали на страну Спарте. Изградивши односе са савезницима на бази силе, Атина је постала врло рањива пред спољном претњом, тако да је најмања слабост хегемона водила ка урушавању савеза. Ипак је успела да се одржи још читаву деценију до 404. године пре нове ере, али је тај период обележен отпадањем једног по једног савезника.

Битка која је решила судбину Атинског поморског савеза одиграла се 405. године пре неве ере код Егоспотамаха када је Атина изгубила скоро читаву флоту. Она је ускоро капитулирала пред Спартом и савез је престао да постоји. Атина није решавала проблеме дипломатијом, већ силом, што данас преферира и Северноатлантска алијанса, тако да ко се мача лати, од мача и страда. Само треба да се нађе неко јачи и вештији од вас. Све има успон, врхунац и декаденцију.